Kajmak

Kajmak predstavlja mlečni proizvod mekog, kremastog sastava i blago kiselog ukusa. Dobija se fermentacijom mlečne masti izdvojene tokom kuvanja sirovog kravljeg mleka.

Tradicionalno se proizvodi u brdskim predelima Balkana, a naročito u Srbiji i Bosni. Veoma je cenjen, bilo svež ili upotrebljen pri spremanju tradicionalnih jela.

Razlikuju se mladi kajmak blažeg ukusa i stari kajmak oštrijeg ukusa i žućkaste boje.

 

Hlepčić

Vrlo je moguće da je čovek, pre nego što je počeo da priprema hleb, jeo sveže žitarice. Pretpostavlja se da je kasnije, u nekom trenutku, počeo da ih umače u vodu, a tek posle toga i da ih melje i peče. U početku se hleb pravio bez kvasca, ali već u starom veku, kod Egipćana, koristi se kvasac, kao i različite vrste brašna (meko i tvrdo).

Po Bibliji, nakon izlaska Jevreja iz Egipta, Gospod je Jevrejima 40 godina, koliko je put kroz pustinju do Obećane zemlje trajao, svako jutro bacao s neba sitne komadiće hleba – mana, kojima su se Jevreji hranili. Mana svojim oblikom podseća na naforu koju danas dobijamo u crkvi na kraju liturgije. Prilikom izgona Jevreja iz Egipta, žene nisu imale vremena a ni kvasca pa je hleb pravljen samo od brašna i vode. Nije bilo mogućnosti da se peče pa je rezvijan tanko kao palačinka i pekao se na jakom suncu na sapima konja i kamila koje su bile u karavanu. Taj specijalni „hleb“ se zove „Maces“ i jedu ga Jevreji tokom velikog praznika „Pasha“ (Jevreji i srpski Jevreji kažu „Pesah“). Ovaj događaj je opisan i u Bibliji, Stari zavet, druga knjiga Mojsijeva.

Već od 168. godine pre nove ere, u Rimu postoje velike državne pekare. Od devetog veka, u većim evropskim gradovima pojavljuju se pekarski esnafi; kvalitet, težina i cena hleba su propisani gradskim statutima, a pekari koji ne poštuju ovu odluku najstrože se kažnjavaju.

Kvalitet hleba se značajno poboljšava početkom novog veka u severnoj Italiji, u 17. veku u Parizu, a u Beču se počinje proizvoditi luksuzno pecivo u 18. veku. Od 19. veka, proizvodnja hleba se sve više mehanizuje.

Slaninica sunce jarko

“Slaninice, moje jarko sunce, nigde nisi ko u moga dike, vidaj njemu pluća od jektike…”

U Banatu nema omiljenije hrane od slanine. Slaninom se od davnina sladimo, slaninu na rane ljute mećemo, slaninom đermove podmazujemo kad sunce leti drvo bunarsko rasuši. Rane od čireva isceljujemo kad se list slaninice i bokvice na zreli čir metnu. Užeglom slaninom vrata štalska podmazujemo da ne škripe kad ih košava vija. Slaninom miševe tamanimo varajući ih mišolovkom. Leti, kad su omorine i veliki poljski radovi, tamanimo slaninu, so izgubljenu da nadoknadimo.  Slaninu nosimo u velikim korpama. Dodamo i velike cipovke hleba uvijenog u bele čaršave. Slaninu spremljenu za kopače, zvanu sapunjara, uvijamo u peškire. Luk ne uvijamo ni u šta. Njega na njivi čistimo i tako presan trošimo. Ovaj obed ne ide bez brice banatske. A njih ima raznih fela. Kao najbolja pokazala se brica kalemarska, jerbo na vrhu, sa gornje strane, ima jezičak, pa ne može da se desi da ti parče koje odsečeš padne na zemlju, da moraš da duvaš u njega da prašinu sa parčeta oteraš. Lukac može i da se grize. A i ne mora. Cipovka leba bude od velike pomoći jer na njivi nema stola, pa nam je lebac pokatkad i astal na kome slaninu sečemo. To pred podne jedemo kad kukuruz okopavamo, a kopamo već od zore rane, od prve jutarnje rose, pa u mislima slaninu sledimo i pljuvačku gutamo, dok o njojzi snevamo. A slanina, kopačka, rozi se iznutra, četiri prsta debela, puna soli i soka masnoga, zdrava ko tresak. Onima koji imaju zdrave i dobre zube ništa ne fali da i kožuru žvaću kad na kopanje opet navalimo. Oni koji zuba nemaju, kožurom motike podmazuju. Banatskim antibiotikom – slaninom sapunjarom – stolećima se od jektike lečimo. Ko od nas tu gadnu boljku zapati, odma počinje sa terapijom slaninom i belim lukom. Uz to ide i kuvano vino i bolest beži ko đavo od krsta. Tek kad vidimo da lečenje slaninom ne pomaže, idemo kod doktora, a od njega pravo u Sloveniju na frišak planinski luft. Al’ i tamo, za svaki slučaj, ponesemo koju polu slanine da nam se nađe u velikoj nuždi, ako do nje dođe.

 

Sir

Sir je prehrambeni proizvod koji se dobija koagulacijom belančevina u mleku i skorupu. Sirevi se proizvode širom sveta u stotinama ukusa, tekstura i oblika.

Sir se sastoji od mlečnih proteina i masti, obično od kravljeg, kozjeg, ovčijeg ili mleka bufala. Proizvodi se dodavanjem fermenta sirila (kimozin) mleku ili ukiseljavanjem mleka delovanjem bakterija, koji mlečni šećer vrenjem pretvaraju u mlečnu kiselinu. Ovim procesom se zgrušava mlečni protein kasein. Čvrsta supstanca se potom pritiskom oblikuje u konačnu formu.^[1] Na nekim sirevima se namerno gaji buđ po ivicama ili po celoj masi.

Ukus i konzistencija sira zavisi od: vrste mleka, načina ishrane životinja, sadržaja mlečne masti, pasterizacije, načina izrade i vrste bakterija i buđi koje se pri tom koriste, kao i od starosti sira. Sirevima se često dodaju začini i druge biljke, oni se dime na razne načine ili im se dodaje aroma.

Kod nekoliko vrsta sireva mleko se zgrušava dodavanjem sirćetne ili limunske kiseline. Većina sireva svoju, nešto manju, kiselost dobija delovanjem bakterija.

Cir je cenjena namirnica zbog svoje trajnosti, prenosivosti i visokog procenta masti, proteina, kalcijuma i fosfora. Sir je kompaktnija i dugotrajnija hrana od mleka.

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A1%D0%B8%D1%80

Njeguški pršut

Prerada mesa u razne vrste pršuta ima relativno najdužu istoriju. Međutim, ima veoma malo podataka o toj proizvodnji u našim uslovima. Proizvode se, uglavnom, u četiri geografska područja po kojima su i nazvani: dalmatinski, užički, kraški i njeguški pršut. U suštini nema bitnih razlika između njeguškog, dalmatinskog i kraškog pršuta u pogledu načina proizvodnje. Razlike su, prvenstveno, u pogledu organoleptičkih osobina, što je uslovljeno razlikama u klimi i trajanju pojedinih etapa u procesu proizvodnje (dimljenje, sušenje i dr.). Kao šemu za ovu vrstu proizvoda opisaćemo postupke izrade njeguškog pršuta jer o tome imamo i vlastito iskustvo. U ostalim krajevima naše zemlje sličan postupak može se primeniti za dobijanje proizvoda koji bi se mogao označiti zajedničkim imenom „suva šunka tipa pršuta”.

Slanina

Razne vrste slanine i pratećih proizvoda. Sir, kajmak, pršuta…

Hello world!

Welcome to WordPress.com. After you read this, you should delete and write your own post, with a new title above. Or hit Add New on the left (of the admin dashboard) to start a fresh post.

Here are some suggestions for your first post.

1. You can find new ideas for what to blog about by reading the Daily Post.
2. Add PressThis to your browser. It creates a new blog post for you about any interesting  page you read on the web.
3. Make some changes to this page, and then hit preview on the right. You can always preview any post or edit it before you share it to the world.